„A sin mu reče: ‘Oče, sagriješih Bogu i tebi. Nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom…!’ Tada otac reče svojim slugama: ‘Brzo, donesite haljinu, onu najbolju, i obucite ga! Stavite mu na ruku prsten a na noge sandale! Dovedite ugojeno tele te ga zakoljite da jedemo i da se veselimo, jer mi ovaj sin bijaše mrtav i oživje, bijaše izgubljen i nađe se.’ I počnu se veseliti.“ (Luka 15,21-24)
Oče, zar neće biti kraja mom vraćanju Blaženstvima? Zar neće biti kraja mojim nedostacima? Dok mislim o svojoj slabosti da sudim drugima i budem prema njima oštriji no što sam prema sebi, dok mislim o svom odbijanju da tražim Tebe i Tvoju silu, dok razmišljam o svojoj nemoći da potpuno ostvarim zlatno pravilo, postajem ponovno siromah u duhu. Još sam jednom potaknut da plačem zbog svojih mana i budem krotak i smjeran u Tvojoj prisutnosti. Još jednom dolazim pred Tebe, gladan i žedan Tvoje pravednosti.
Oče, zar Te već ne umara moje stalno dolaženje k Tebi, zar Ti nisu dosadili moji nedostaci? Hvalim Te što nisi takav. Hvalim Te zbog priče o izgubljenom sinu. Hvala Ti što se na Nebu priređuje veselje svaki put kada se netko pokajnički pojavi pred Tobom. Hvala Ti na Tvojoj spremnosti da slušaš moje iskanje, traženje i kucanje u molitvi; na Tvojoj spremnosti da zadovoljiš sve moje potrebe za blagodaću; na Tvojoj spremnosti da me ponovno primiš na pravi put.
Oče, u stanovitom smislu, ja sam s Tobom prešao dug put, hodajući Gorom blagoslova. Moje poznavanje Tebe je postalo veće, a i moja sposobnost da idem za Tobom. Ali, u jednom drugom smislu nisam ništa napredovao od početka godine. Meni je i danas potrebno isto toliko Tvoje snage, isto toliko Tvog oprosta. Molim Te, zadovolji moju glad i žeđ, ali mi pomozi da i dalje ostanem gladan i žedan Tvoje pravednosti. (George R. Knight, Hodati s Isusom po Gori blaženstva)