„Izraelci su se hranili manom četrdeset godina, sve dok nisu došli u naseljenu zemlju: jeli su manu do dolaska na granicu zemlje kanaanske.“ (Izlazak 16,35)
Mana se jedva mogla smatrati nekim rajskim kruhom. Ustvari, ljudi su često gotovo očajavali zbog nje. Proučite samo način na koji je padala i način na koji se morala sakupljati.
Problem nije bio u tome što nije bilo dovoljno tih pahuljastih bijelih zrna. Bilo ih je i previše. Ona su doslovno prekrivala zemlju tijekom šest jutara. Morali ste samo uzeti košaricu i sagnuti se da ih prikupite. Svatko je imao pravo nakupiti jedan gomer, što je oko dvije litre dnevno i dva puta toliko petkom da bi imao dovoljno i za subotu.
I upravo je tu ova namirnica postajala problematičnom. Zašto da čovjek ne nakupi po nekoliko gomera, tako da ima zalihu za slučaj bolesti ili starosti? Znate, nevolje dolaze iznenada i nepozvane, zar ne?
Ali, nije išlo. Neobična namirnica, ta mana. Iako se dobro držala između petka i subote, tijekom ostalih dana se nije mogla čuvati, pojavljivali su se odvratni crvi. Ni na tlu je nije bilo. Sve što niste pokupili, čak i petkom, nestajalo je nakon izlaska sunca. Doista čudno, zar ne? Ostajala je u košarici za subotu, ali je nestajala ukoliko nije bila pokupljena. I stoga su oni koji nisu dovoljno nakupili petkom, subotom ostajali gladni. Izraelci su vrlo brzo od mane naučili neke nužne pouke o svetosti i svetkovanju subote.
Međutim, mana nudi lekciju i o brizi. Kao što je svaki dan imao svoju zalihu mane, tako svaki dan ima i svoju zalihu brige. I kao što se mana kvarila onima koji su je pokušavali sačuvati za sutra, tako i brige kvare život onima koji pokušavaju nakupiti više briga no što je njihova dnevna mjera.
Imati povjerenja u Boga iz dana u dan bio je jedini način postupanja s manom. Isti se taj način preporučuje i za postupanje s brigama. (George R. Knight, Hodati s Isusom po Gori blaženstva)